Ovom prilikom ekskluzivno, u Srbiji, u celosti objavljujemo prvi intervju sa našim najvećim umetnikom Radakom Brankovićem, čovekom koji je više puta trebao da uđe u Ginisovu knjigu rekorda i autorom koji je dugo osporavan u svojoj sopstvenoj zemlji. Ipak, napokon je Srbija morala prihvatiti ovog stvaraoca zbog činjenice da ga je Amerika priznala kao najvećeg modernog umetnika današnjice. U još puno slučajeva ovaj čovek je jedinstven, a ovim putem svima onima koji nisu čuli za njega samo još u Srbiji, pružamo priliku da se upoznaju sa likom i delom ovog umetnika koji je posebno naglasio da je ovo pored toga što je prvi, ujedno i jedini njegov intervju. Takođe je odobrio posebno našem magazinu da ga u celosti može koristiti na našem srpskom jeziku. Ono što znaju svi verni poklonici njegove umetnosti je da ovaj umetnik nikada ne prisustvuje svojim izložbama, već svoja dela daje svojim prijateljima kada putuju da ih izlažu po svetu. Uvek je govorio: ’’Izlažite slobodno, mene to ne zanima’’.
Na pitanje zašto do sada nije dao ni jedan intervju, umetnik je odgovorio: ’’Pa ja jednostavno to nisam smatrao bitnim jer sve što me je zaista zanimalo su moja umetnička dela. Svi vole da daju intervjue i tako skreću pažnju na sebe, a ja sam hteo uvek samo svojim žestokim radom da kažem sve.’’
Ovog puta kada je rešio da ipak progovori, mnogobrojni novinari vodećih svetskih časopisa, a bilo je puno i TV voditelja, su se bukvalno potukli ispred njegovog luksuznog stana u Njujorku. Umetnik je bio neodređen kada je rekao da će dati intervju, te su svi pohrlili da ga što pre dobiju. Umetnik je ipak odlučio da pažnju pokloni jednom skromnom listu koji se iskreno bavi samo umetnošću. Kada su to oni objavili, svi su počeli da prepisuju po svojim novinama kako su baš oni jedini dopreli do ovog umetnika.
U intervjuu Radak konačno otkriva zbog čega je bio zabranjivan, kako je postao naš najpoznatiji umetnik u svetu, kako mu je pošlo mnogo toga za rukom što nije ni jednom umetniku i još mnogo toga. On ima razloga da to sve ispriča jer su naši kritičari dugo sumnjali u njegovo stvaralaštvo. Niko od njih zapravo i nije znao šta on to tamo izlaže. Iz ovog razgovora saznaćete o revolucionarnim umetničkim delima koja su uzdrmala učmalu umetničku scenu u svetu.
U potpunosti prenosimo intervju koji je nedavno umetnik dao za američku štampu.
Kako su prihvaćena vaša dela u rodnoj vam Srbiji, jer znamo da ste do nedavno tamo živeli?
Sa zgražavanjem. Niko nije ni smatrao da je to umetnost. Čak sam i privođen par puta a pretili su mi i da će me strpati u ludnicu, što se jednom i dogodilo. Zbog toga su me ispitivali neuropsihijatri. Sve sami stručnjaci koji su se na kraju osramotili jer mene je svet priznao za vodećeg umetnika iako sam i u svetu bio dugo osporavan i zabranjivan. Tamo se situacija malo promenila koliko ja znam.
Više puta ste trebali da uđete u Ginisovu knjigu rekorda. Objasnite našim čitaocima zbog čega.
Imao sam najkraće izloženo delo na svetu. Naime, u muzeju Gugenhajm u Njujorku gde sada živim moj prijatelj je okačio beli papir na vidnom mestu i redari su ga ubrzo oterali. Delo nije bilo izloženo ni pet minuta. Takođe sam trebao ući u Ginisovu knjigu rekorda i za vremenski najduže izloženo delo na otvorenom. Moj prijatelj kome sam dao beli papir kada je polazio za inostranstvo zakucao je dobro moje delo na jednom drvetu u Kanadi kako ga vetar ne bi oduvao. Tako da je to delo dugo bilo izloženo u Kanadi i pretrpelo je mnoge vremenske neprilike. Nanosi snega, kiše i ostalih prirodnih i veštačkih elemenata učinili su da danas ono izgleda veoma apstraktno i više ne pripada pravcu ’’beli talas’’.
Pošto su moje umetničke radove zabranili više puta na samom izlaganju moji prijatelji su počeli da koriste novi vid izlaganja. Pronašli su nova mesta gde su mogli slobodno i javno da prikažu moja dela. Jedna od novih izlagačkih prostora bila su njihova dvorišta. Oni su u znak pobune okačili bele papire na sušilici za veš. Pošto su se dogovorili da izlaganje bude istovremeno u različitim državama, ja sam i zbog ovog konceptualnog rada i načina izlaganja trebao ući u Ginisovu knjigu rekorda. Pre svega zbog toga što su moji radovi u isto vreme bili izloženi u dvadeset zemalja. Moji prijatelji su rasuti svuda po svetu.
Našim čitaocima sigurno bi bilo zanimljivo da čuju nešto i o vašem konceptualnom radu ’’Pasoš’’. Kažite nam nešto više o tome?
Moj prijatelj je na granici, kada su mu zatražili pasoš, dao moj beli papir i rekao da je to njegov pasoš. Nakon kraćeg ubeđivanja poslat je kod psihijatra. Pošto je i dalje tvrdio da je to pasoš tj. verovao je u moju umetničku ideju, poslat je u ludnicu. Mene su takođe kontaktirali i pozvali na ispitivanje jer sam ja navodno uticao na njegovo ludilo, te da sam i ja lud. Tako sam proveo i par meseci u ludnici. Eto, to je bio prvi put da neko ode u ludnicu zbog svoje umetnosti, što je po meni neviđeni presedan na umetničkoj sceni.
Kakvih ste još problema imali na svom mukotrpnom umetničkom putu do zvezda?
Na jednoj izložbi moj rad je kao i uvek privukao najviše pažnje iako su na toj izložbi bili sve sami klasici, ali je policija opet, po ko zna koji put intervenisala. Ovog puta moj prijatelj je završio u zatvoru. On je tajanstveno, kada to niko nije mogao da vidi postavio moj beli rad na toj grupnoj izložbi i počeo da pali i gasi svetlo neizmenično. Svi prisutni su prestali da posmatraju slike i usmerili su se na ovaj konceptualni rad. Ubrzo je reagovalo obezbeđenje. On je pokušavao da objasni delo ali ga niko nije razumeo. Uskoro je došla i policija. Dok ga je odvodila, on je vikao: ’’Tesla je naš’’. Tako se taj rad zvao ali policija kao po običaju to nije razumela. Kasnije je izjavio da je to radio zarad potpuno nove vrste umetnosti i da je ceo svet još uvek nepripremljen za takve stvari. Zatim su mene zvali, ali ovog puta, samo da provere da li je istina ono što priča moj prijatelj i da li stvarno ja to želim da stvorim novi pravac.
Interesantno da su vas iznenada zvali samo zbog toga tj. nisu vas i zbog ovoga oterali u ludnicu. Da li to znači da je svet počeo da menja mišljenje o vašim radovima?
Počele su stvari da se menjaju i to što sam vam isričao o radu ’’Tesla je naš’’ se dešavalo u Americi. Kada vas u takvoj zemlji polako prihvataju, to znači da ste na pravom putu.
Šta ste izjavili u tom trenutku o svojim radovima?
Ono što bih uvek i izjavio, da me zanima veza između stvarnosti i iluzije, te da nikad ne možemo tačno ispitati šta je prava istina a šta laž i da time svaki pravi umetnik treba da se bavi. Takođe sam dodao i to da bi nepriznavanjem mog dela, svet pokazao da je u velikoj zabludi. To je njihovu policiju oduševilu, pa su pustili mog prijatelja. Nakon toga izlaganje mojih radova bilo je dozvoljeno svuda u svetu.
Da li je postojala neka sumnja u vas kao umetnika, od strane kritičara tada, iako se mnogo toga promenilo nakon što vas je policija ostavila na miru?
Postojala je velika sumnja iako su i oni ubrzo ukapirali da se radi o pravoj revoluciji u umetnosti. Često su me prozivali da ništa drugo ne znam nego da izložim belo platno. Zbog toga sam morao da se pojavim na jednoj konferenciji za štampu, kako bih dao izjavu i tako stao u odbranu svog lika i dela. Tada sam im rekao da oni zaboravljaju da sam ja iz Srbije i da je to, u finansijskom smislu, jedna siromašna zemlja. Zbog toga u znak protesta izlažem samo najjeftiniji beli papir, jer para nemam, ali da zato ideja imam na pretek da i njima mogu da pozajmim. Bili su fascinirani sa tom mojom izjavom, jer nisu mogli da shvate da bez para čovek može da stvori mnogo toga i da mu za remek dela nisu potrebni milioni. Od tada su počeli da mi dodeljuju razne nagrade.
U to vreme ste fascinirali svet svojim konceptualnim radom ’’Noć je prekrila moju belu podlogu’’. Ispričajte nam nešto o ovom radu i o tome kako je on uticao na jedan čitav muzički pravac.
Ovaj rad se sastojao od belog papira koji je bio izložen u Parizu. Moj prijatelj iz Pariza je ovo delo izlagao svake noći kada legna da spava jer je pre toga gasio svetlo. Ovaj rad je uticao na najpoznatiju američku grupu u to vreme, te je nastala muzička numera ’’Noć je prekrila moju belu klupu’’ koja je počela da se emituje na svim radio stanicama. Ova numera je bila prava revolucija za sve one slušaoce koji odavno u svojim kućama nemaju radio jer su tako najbolje mogli da čuju u tišini ovo svojevrsno remek delo. Ova grupa je počela da se bavi noćnom tišinom, što je mnoge druge muzičare zainteresovalo, pa su mnogi počeli da rade slične stvari. Ipak, kao i u mom umetničkom pravcu nije bilo mnogo mesta za druge, te su mnoge grupe ubrzo prestale sa radom.
Kažite nam nešto o svom konceptualnom radu ’’Dan i noć’’.
To je još jedan konceptualni rad koji pokazuje da beli papir može biti neiscrpna inspiracija za one umetnike koji maju ideje. Ovaj rad je bio izložen u Španiji, u jednom parku, jedan dan i jednu noć.
Kažite nam za kraj vaš moto.
Belim i samo belim papirom se sve može reći, jer je on najčistiji, kao nevino dete koje je uvek iskreno i koje ne zna da laže.
Branko Radaković
Нема коментара:
Постави коментар